Kada se ugovor zaključuje sa inostranim pravnim subjektom, uobičajeno je da se sačini u dve jezičke verzije. Razlog nije samo pristojnost prema poslovnom partneru, već i praktična potreba da svaka strana u potpunosti razume svoja prava i obaveze. Ipak, dve verzije retko su doslovno identične. Razlike u prevodu mogu nastati zbog pravnih termina koji nemaju direktan ekvivalent, ali i zbog različitih pravnih tradicija. Upravo zato se u ugovor unosi odredba koja određuje koja verzija ima prednost u slučaju neslaganja.
Zašto je klauzula o merodavnom jeziku neophodna
Bez ove odredbe, svaka strana bi mogla da tumači ugovor u svoju korist, pozivajući se na jezik koji joj više odgovara. Sud ili arbitraža morali bi onda da utvrđuju nameru ugovarača, što je dug i neizvestan proces. Klauzula o merodavnom jeziku unosi jasnoću: unapred se zna da će se u sporu primenjivati, na primer, engleska verzija. To smanjuje rizik od oportunističkog ponašanja i ubrzava rešavanje eventualnih nesuglasica.
U praksi, ova odredba se najčešće formuliše kao posebna klauzula na kraju ugovora, ali može biti i deo opštih odredbi. Njena svrha nije da odredi merodavno pravo, već isključivo jezičku verziju koja je autentična. Merodavno pravo i dalje se utvrđuje posebnom klauzulom, koja može, ali ne mora biti ista za obe verzije.
Kako se formuliše klauzula o merodavnom jeziku
Precizna formulacija zavisi od okolnosti konkretnog ugovora. Najčešći pristup je da se navede da je, u slučaju razlike u tumačenju, merodavna verzija na određenom jeziku. Primer takve odredbe mogao bi da glasi: „Ovaj ugovor je sačinjen na srpskom i engleskom jeziku. U slučaju neslaganja, merodavna je engleska verzija.“ Ovakva formulacija je jednostavna i ostavlja malo prostora za spor.
Ponekad se ugovara i da obe verzije imaju jednaku snagu, ali da se u sporu tumači ona koja je u skladu sa namerom ugovarača. Međutim, takvo rešenje je manje praktično jer ponovo uvodi element neizvesnosti. Zato se u transakcijama sa stranim investitorima češće sreće odredba koja daje prednost jednom jeziku.
Šta ako klauzula izostane
Ako ugovor ne sadrži odredbu o merodavnom jeziku, a prevodi se razilaze, sud će morati da utvrdi stvarnu zajedničku nameru ugovarača. To se čini na osnovu svih okolnosti, uključujući pregovore, ponašanje strana i svrhu ugovora. Ovaj proces je nepredvidiv i često zahteva veštačenje. Zato se preporučuje da se klauzula unese već u nacrt ugovora, pre potpisivanja.
Polazište je autonomija volje ugovornih strana, pa sporazum o tome koja verzija ima prednost po pravilu obavezuje. Kada takvog sporazuma nema, tumačenje se vraća na opšta pravila obligacionog prava, gde se traži zajednička namera strana, a nejasna odredba se tumači na štetu one strane koja ju je sastavila. To znači da će sud poštovati jasno izraženu volju strana o tome koja verzija je merodavna. Ipak, u svakom konkretnom slučaju, sud će ceniti da li je klauzula dovoljno precizna i da li je u skladu sa prinudnim propisima.
Praktični saveti za formulisanje
- Odredite merodavni jezik jasno i nedvosmisleno, bez fraza poput „u meri u kojoj je to moguće“.
- Razmotrite da li želite da obe verzije budu potpisane ili samo jedna. U praksi se često potpisuju obe, ali se u klauzuli navodi koja je autentična.
- Vodite računa o tome da li je izabrani jezik ujedno i jezik merodavnog prava. Ako je merodavno pravo srpsko, a ugovor je na engleskom, tumačenje može biti složenije.
- Pre potpisivanja, idealno bi bilo angažovati prevodioca i/ili pravnika koji poznaje pravnu terminologiju obeju zemalja, kako bi se razlike svele na najmanju meru.
Klauzula o merodavnom jeziku u dvojezičnom ugovoru nije puka formalnost. Ona je instrument predvidivosti i smanjenja rizika. Bez nje, svaki spor oko tumačenja može postati dodatni front na kojem se vodi bitka, što produžava postupak i povećava troškove. Zato je pametno posvetiti joj pažnju prilikom pregovora i sastavljanja ugovora.
Na kraju, treba imati u vidu da ova klauzula ne rešava sva pitanja. Čak i kada je merodavna, na primer, engleska verzija, sud će je tumačiti u skladu sa pravilima koja važe za ugovore. To znači da jezička verzija nije garancija ishoda spora, već samo sredstvo za utvrđivanje sadržine ugovora. U tom smislu, ona je jedan od elemenata koji doprinose pravnoj sigurnosti u međunarodnim transakcijama.
